Zlo mi je od zla
Autor: Zoran Kesić
Datum objave: 15. 11. 2015 - 12:55

Zlo mi je od zla

Ubijanje nevinih je zlo; to što nevini u očima ubice nisu nevini nikako ne amnestira ubicin grijeh.

O čemu se uopšte može razmišljati, pričati ili pisati u danu kome se i dalje prebrojavaju žrtve gnusnog terorističkog napada u Parizu?

Da, bilo bi jako elegantno zažmuriti na oba oka i pisati o bilo čemu drugom. Hteo sam ovaj tekst da posvetim prljavom tabloidnom ratu između beogradskih novina Kurir i Informer. Imao sam, verujte, blistav plan kako da analitički, a opet sa dosta šarma i vrcavosti, priđem ovoj temi. I da obe "zaraćene strane" precizno postavim tamo gde im je i mesto.

Pitajte cara koji ide peške gde je to tačno.

Da verujem u raj ili pakao, bio bih ubeđen da će sve ubice zasluženo goreti u paklu.

Kako je samo tužno subotnje jutro nakon krvavog petka 13. obesmislilo i banalizovalo i tu, i sve druge lokalne teme o kojima bih mogao da napišem koju.

Kupio sam jutros novine, kao što činim svakog drugog dana. Ali, nisam ih ni otvorio. Ono što je vezano za Pariz, već znam. Ono što nije, ne zanima me. Kao narkoman tražim novu dozu informacija o masakru, pokušavajući valjda da u glavi sklopim kostur zločina, a onda možda i dođem do odgovora na pitanje - zašto?

Za koga treba da navijam

Postoje mnogo mudriji ljudi od mene, pogotovu na društvenim mrežama, koji bi imali odgovor na ovo pitanje. Oni umeju da idu korak po korak unazad u dešifrovanju tragičnih događaja i njihovih uzroka, a u tim analizama sve obično počinje od težnje Bele kuće za širenjem političke prevlasti u svetu. I nafte. Nafta je jako bitna u celoj priči. Bar kako tvrde "analitičari" na društvenim mrežama.

Ja, evo, svestan opasnosti da će me čitaoci ovog teksta proglasiti za nekompetentnog, možda čak i površnog, javno priznajem da apsolutno nemam pojma kako i zašto je čitavo ovo ludilo počelo. Pokušavao sam u nekoliko navrata da sa razumevanjem pročitam šta pametni ljudi pišu o komplikovanim odnosima u Siriji i okolnim zemljama, ali i dalje mi nije jasno ko je tu u pravu, a ko nije. Za koga treba da navijam?

Nafta je jako bitna u celoj priči. Bar kako tvrde 'analitičari' na društvenim mrežama.

Zanimljivo, ista misao "za koga treba da navijam" javila mi se i po pitanju prvobitne teme o kojoj sam nameravao da pišem. Tabloidnog rata. Naravno, odgovor je tu bio mnogo jednostavniji: ni za koga. U pitanju je klasičan filmski duel Alien protiv Predatora, u kome možeš samo da gledaš sa strane. Ili Dobar, loš, zao, samo bez dobrog.

I tako, preostaje mi samo da sve ono što vidim i što osećam tretiram kao sukob dobra i zla. Takvo pojednostavljivanje mi pomaže da ne poludim, jer odgovora na moje pitanje "zašto?" nema na vidiku.

Nazovimo zato stvari pravim imenom.

Ubijanje nevinih je zlo. To što nevini u očima ubice nisu nevini nikako ne amnestira ubicin greh. Da verujem u raj ili pakao, bio bih ubeđen da će sve ubice, koje god da su veroispovesti, zasluženo goreti u paklu.

U prilikama poput ovih, skoro poželim da sam vernik, jer možda bi mi malu satisfakciju predstavljalo ubeđenje da će, bar na onom svetu, krvnike stići zaslužena kazna.

'Rat' na društvenim mrežama

Nema mnogo toga što mi obični ljudi možemo da učinimo u situaciji poput ove, sem ovoga što već činimo. Saosećamo sa svim nevinim žrtvama, gde god one bile, i osuđujemo zločin.

I u trenucima poput ovih imamo možda utopističke ideje da će se zdravorazumski svet ujediniti, da će se politikom, ekonomijom i verom podeljeni narodi uhvatiti za ruke i krenuti složno u borbu protiv zla.

I zaista, slaće državnici ovih dana poruke mira, sloge, spremnosti na borbu, neodustajanja od ideala ravnopravnosti, pravde, demokratije, solidarnosti...

Nema mnogo toga što mi obični ljudi možemo da učinimo u situaciji poput ove, sem ovoga što već činimo.

Napisaće se puno rečenica poput ovih koje i sam sada ispisujem.  Ipak, čini mi se da u ovom mom tekstu nema onoliko žara, besa, mržnje, šokiranosti... kojih se sećam iz nekih mojih drugih pisanija povodom tragedija nalik ovoj.

Posle Šarli Ebdoa, recimo, "zaratio" sam na društvenim mrežama sa stotinama onih koji su se naslađivali zbog tog zločina u fazonu "što su čačkali mečku", "dobili šta su zaslužili", "kako seješ - tako ćeš i žnjeti", "jesu li oni nas žalili"... Vatreno sam debatovao i najgorim psovkama čašćavao sve one za koje mi se učinilo da pronalaze opravdanje za zločin i koji žrtve optužuju da su "to i zaslužile".

O, ima ih i sad, ne sumnjajte u to. Ovakvi događaji izmame na površinu vrlo interesantne stvari.

Kao da sam oguglao

Relativno ravnodušno čitam šta se piše. Nisam više ni ljut. I to je ono što me najviše plaši. Šokiran jesam, ali ako nije previše blasfemično ovo što ću sada napisati, čini mi se kao da sam oguglao.

Sutra će u nekom američkom koledžu opet neki klinac da dođe na genijalnu ideju kako da se proslavi. Ljudi u narandžastom kačiće i dalje na internet svoje pustinjske video radove. Opet će Ameri greškom da bombarduju neku bolnicu.

I da, biće još ovoga, ne sumnjam u to.

Ništa ovde nije smešno. I uopšte nisam uživao u pisanju.

Tekstovi protiv nasilja, mržnje, terorizma... počinju da liče jedni na druge. Ovaj kao da sam već napisao. Ili pročitao negde, svejedno. Jer, ovaj tekst kao da i nije moj. Pišem ga jer ne znam o čemu drugom bih mogao da pišem, pričam ili razmišljam dok se u komšiluku događa zločin.

Voleo bih da kažem da više neće biti, barem sa moje strane, ovakvih tekstova. Ne volim ih. Ništa ovde nije smešno. I uopšte nisam uživao u pisanju. Zlo mi je od zla.

Al Jazeera

/ Sažetak